Predlog za donošenje rezolucije o genocidu u Srebrenici

Između 500 i 1.000 Bošnjaka iz Srebrenice najmanje je ub,ijeno od sunarodnika tokom proboja ka Tuzli u julu 1995. godine, zato što su postojali spiskovi onih koji „ni po koju cenu ne smeju živi da se dokopaju slobode“, izjavio je jedan od osnivača SDA iz Srebrenice Ibran Mustafić.

On je rekao da je o spiskovima „nepodobnih Bošnjaka“ znalo muslimansko rukovodstvo sa Alijom Izetbegovićem na čelu, a da mu je postojanje ovakvog spiska potvrdilo više desetina ljudi. „Najmanje 10 puta sam to čuo i od nekadašnjeg načelnika policije Hakije Meholjića. Međutim, ne bi me iznenadilo da slaže da to nije rekao“, naveo je za „Vesti“ Mustafić, koji je dugogodišnji član organizacionog odbora za obilježavanje događaja u Srebrenici. Prema njegovim riječima, spisak je pravila srebrenička mafija, usko vojno i političko rukovodstvo u Srebrenici, koje je od 1993. godine bilo „gospodar života i smrti“. „Da sam mogao da sudim Nas,eru Oriću u Hagu, ja bih mu za zločine nad Srbima presudio najmanje 20 godina zatvora. Ali, za zločine nad sunarodnicima presudio bih mu najmanje 200.000 godina. On je najodgovorniji što je Srebrenica postala najveća mrlja u istoriji čovječanstva. On je i 1993. godine, kada je ova enklava umalo osvojena, pobjegao iz Srebrenice. Pobjegao je i 1995. godine“, rekao je Mustafić. On je napomenuo da su zločin u Srebrenici dogovorili Izetbegović i tadašnji predsjednik SAD Bil Klinton.

On je istakao i da postoje velike manipulacije imenima žrtava u Srebrenici. „Znam da je na tom spisku otac koji je izgu,bio sina, s tim što sina uopšte nema među ub,ijenim ili nestalima. Slično je i sa čovjekom koji je umro u Holandiji, a vodi se u grupi nestalih. Mnogi su se na to odlučivali zato što nisu imali sredstava za život ili uopšte nisu imali radni staž. Drugo, Srebrenica je od 1993. do 1995. godine bila demilitarizovana zona. Pa, otkuda onda toliko boraca invalida“, zapitao je Mustafić.

On je istakao i da postoje velike manipulacije imenima žrtava u Srebrenici. „Znam da je na tom spisku otac koji je izgu,bio sina, s tim što sina uopšte nema među ub,ijenim ili nestalima. Slično je i sa čovjekom koji je umro u Holandiji, a vodi se u grupi nestalih. Mnogi su se na to odlučivali zato što nisu imali sredstava za život ili uopšte nisu imali radni staž. Drugo, Srebrenica je od 1993. do 1995. godine bila demilitarizovana zona. Pa, otkuda onda toliko boraca invalida“, zapitao je Mustafić.

Kako komentarišete zahtjev bošnjačkog člana Predsjedništva BiH Bakira Izetbegovića da zbog Orićevog hapšenja bude odgođena za juče planirana posjeta predsjednika Srbije Tomislava Nikolića Sarajevu? - Ja ovu državu ne j..em ni dva odsto! Za mene ne postoji država u kojoj član predsjedništva može biti izabran sa desetak odsto glasova cijele populacije u BiH. Bakir Izetbegović za mene jedino predstavlja šefa bošnjačke mafije! J..eš takvu državu u kojoj Bakir Izetbetgović brani Bošnjake....rece onomad Ibran Mustafic

Piše: Vladimir Đukanović.......... Poštovane dame i gospodo, Primio sam vaše prilično nepismeno pisanije, koje ste adresirali na moje ime, obraćajući mi se kao narodnom poslaniku, te, shodno tome, smatram da je red da vam ovako javno i odgovorim. Svakako, kada bi to bilo moguće, izrazio bih poštovanje prema vašem pismu, ali umesto toga izraziću najgore moguće gađenje, jer osim toga ništa drugo niste ni zaslužili. Ne želeći da me neko pogrešno shvati, jer prema svakoj nevinoj žrtvi u proteklim ratovima izražavam pijetet i, za razliku od vas, uvek se iskreno zalažem da se svi zločinci koji su počinili nedela u ime mog naroda procesuiraju, kao što jednako želim da se svi oni koji su počinili strahovite zločine prema srpskom narodu takođe nađu pred licem pravde, ne mogu a da ne primetim da je vaše pisanije prepuno netačnosti, neistina i krajnje zlonamernih konstrukcija sa očitim ciljem da naterate narodne poslanike Skupštine Srbije da pribegnu kolektivnom posipanju fekalija po sopstvenom narodu. Kao i svake, tako i ove godine, vi uvek na jedan primitivan način pokušavate da vodite kampanju vezanu za dešavanja u Srebrenici, a da pritom nikada ne želite da se o tom pitanju govori otvoreno sa svim njegovim uzrocima i posledicama, kao i nespornim činjenicama koje su se odvijale na području Podrinja tokom krvavog bosanskog rata od 1992-1995. godine.inicijativa mladihVaše napamet naučene mantre, čiji je jedini cilj da se Srbi proglase genocidnim narodom, bar kod mene nikada neće proći. Neće, jer je narod kome pripadam tokom tog rata branio sebe, svoja ognjišta i svoje dostojanstvo, ne želeći da, kao u Drugom svetskom ratu, bude stado ovaca za kl,anje povampirenih us,taša i „hrvatskog cvijeća“. Srpski narod je štitio svoja elementarna ljudska prava gradeći Republiku Srpsku, koju bi vi upravo proglašavanjem srpskog naroda kao genocidnog takođe proglasili za genocidnu tvorevinu. Pošto se pozivate na odluku Međunarodnog suda pravde iz 2007. godine, koji se iz potpuno sumanutih razloga pozivao na presude Haškog tribunala, koji – a to ste propustili da navedete – nikada nije utvrdio genocid, već je presuđivao generalu Krstiću za saučesništvo u genocidu, a da prethodno nije utvrdio postojanje genocida, moram da vam kažem da vam je to slab argument. To opet meni ukazuje da vam je konstrukcija isključivo političke prirode, sračunata da posle objavljivanja rezultata popisa 1. jula, koga Republika Srpska neće priznati, izvršite u sadejstvu sa vašim sponzorima dodatni pritisak na Republiku Srpsku. Na sve to dodatno izražavam gađenje prema vašoj inicijativi, jer vam nikada nije palo na um da organizujete komemorativni skup za sve Srbe mučki zakl,ane i ritualno ubijane baš na području Podrinja od strane krvnika kakav je Naser Orić. Nisam primetio ni da ste izrazili protest što je Haški tribunal kaznio Nasera Orića kao da je napravio saobraćajni prekršaj. Valjda ste tom i takvom „pravednom“ presudom zadovoljni i ona vam ne smeta. Na kraju, pošto vam je ključna rečenica u pismu – „najveći zločin izvršen na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata“, čime nam pokazujete svu vašu odvratnost i pokvarenjaštvo želeći srpski narod da izjednačite sa nac,ističkim zločincima, zbog čega bi vas trebalo procesuirati – sa najvećim mogućem gnušanjem odbijam da učestvujem u vašoj sramnoj tiradi. Svakako, pozivam državu da reaguje i da vam zabrani skup koji ste naumili da organizujete 11. jula ispred Narodne Skupštine. Krivo mi je što nećete biti pohapšeni, jer bi za ovako nešto u svakoj državi Evropske unije popili privođenje, ali nadam se da će jednog dana ovo biti u potpunosti suverena država, koja će takvima kao što ste vi zabraniti rad. Bez obzira što svakako moj stav neće naići na odobravanje ni kod nekih mojih stranačkih kolega, ja ga neću promeniti, jer najiskrenije o vama mislim sve najgore, a, složićete se, pošto ste toliko zalažete za poštovanje ljudskih prava, da je moje ljudsko pravo da imam svoj stav. On je ovakav i, dok je sveta i veka, o vama se neće promeniti, odnosno može da bude samo sa pojačanim gađenjem, jer ste mi iz godine u godinu sve odvratniji.........Srdačno Narodni poslanik Vladimir Đukanović

Теоретски, они би могли да идентификују мало више од 3.300 људи, који имају везе са Сребреницом. Од тога око 1.300 који су страдали 1992., 1993. и 1994., плус отприлике 2.000 који су страдали после пада Сребренице. Већина, и једне и друге групе, страдала је у борбеним дејствима. Све тврдње које иду преко те цифре су чисте измишљотине, преваре и лажи. Нико није нашао 6.481 жртава из Сребренице, то је чиста лаж. Од недавно се нашла међу бизарним медијским новостима и најновија вест о Сребреници. Наиме, реч је о тврдњи да је наводном ДНК-анализом идентификовано 6.000 жртава из Сребренице. Вест која се без питања и провере шири путем медија као сушта истинита. Она би критичном сведоку времена морала из следецћих разлога да буде гротескна: Dean Manning као истражитељ хашког суда, суда којег западне медијске куће карактеришу као политички независног, је годинама у радијусу од 50 км у околини Сребренице трагао за масовним гробницама. При томе је његов тим наводно ексхумирао из различитих масовних гробница око 2.000 лешева. (1) Свесно и намерно употребљавам реч »наводно« јер је српским патолозима учествовање при ископавањима било стриктно забрањено. Чему забрана ако нема потребе за заташкавањем? Чему потреба хашког трибунала за уништавањем наводно 1.000 постојећих доказа о пропагираном масакру у Сребреници и то пре почетка неких судских процеса? (2) Али нећемо да будемо цепидлаке и хајде да кренемо овога пута од пропагиране цифре као истините, иако нам је сасвим јасно да сви ископани лешеви из трогодишњег рата не могу бити приписани жртвама јула 1995. године. Више од тридесет муслиманских сведока који су се са војном јединицом од неколико хиљада војника и наоружаних цивила пробијали од Сребренице до Тузле, процењују у датим исказима да је у оружаним сукобима са Српском војском при томе пало око 2.000 бораца, а неки наводе чак и цифру од око 3.000. (3)

Мало касније поједине интересне групе повећавају број од 2.000 на 3.500 ископаних лешева, али анализе српског патолога др. Љубише Симића показују да је несумњиво реч о манипулацији са извориштем у Ден Хаг-у. Патолог Симић доказује да патолошки извештај са аутопсије не говори о 3.500 жртава већ се делимично односи на појединачне делове лешева. У даљој реконструкцији засноване на ископинама Симић долази до закључка да је могло бити пронађено нешто мање од 2.000 лешева, што опет потврђује првобитна истраживања Dean Manning-а. (4) Али како је могуће од 2.000 пронађених лешева жртава палих у оружаним борбама направити масакр од чак 7.000 до 8.000 хиљада људи? Одговор је врло јасан: никако, или можда некако уз апсолутно искључење људске логике. Хашки истражитељи тврде да су међу лешевима пронађене и на стотине повеза за очи и ланаца за руке, међутим нико од независних посматрача не може те тврдње да посведочи. Не може се чак ни утврдити да ли смрт свих пронађених лешева датира од јула 1995. године и да ли уопште имају икакве везе са Сребреницом. Многи аналитичари као на пример Gregory Copley из »Balkan Strategic Studies« (Институт за стратешка питања Балкана) наводе да су хашки истраживачи и мртве из других делова Босне приписивали сребреничким жртвама како би се попуниле празнине у бројном стању. (5)

Такође сведочења Мирослава Тохоља, тадашњег портпарола Босанско Српске војске, указују на манипулације са мртвима из других делова Босне и убрајању у Сребреничке жртве. Тохољ изјављује у интервјуу дневним новинама ›junge Welt‹ (»млади свет«) да муслиманске установе више стотина палих муслиманских војника и страних плаћеника у борбама 1993. године код Хан Пјеска такође убрајају у жртве Сребренице. (6) Поврх свега испада и више него корисна изјава некакве организације Хашком трибуналу о наводном ДНК-доказу и идентификацији 6.000 жртава из Сребренице. Просечни конзумент масовних медија не поставља чак ни питање одакле се појављују сада одједном још додатних 4.000 жртава. Али, очигледно критична запитаност и предострожност не припадају свакодневици западних медија. Стефан Каргановић из ›Srebrenica Historical Project‹ (7) кренуо је да трага за организацијом која је проширила у јавности наводну ДНК-идентификацију жртава. Наишао је на следеће: (8) International Commitee for Missing Persons‹ (ICMP) (Интернационални Комитет за Нестале Особе) са седиштем у босанско-муслиманском граду Тузли, основан је на иницијативу бившег председника Сједињених Америчких Држава Била Клинтона. Истог оног Била Клинтона коме је доказана сарадња са Ираном зарад илегалног наоружавања Муслимана у Босни.(9) Следбено томе потврђују муслимански политичари да је Клинтон тадашњем муслиманском председнику Алији Изетбеговићу већ 1993. године предложио »масакр у Сребреници«. (10)

Хрватски медији са своје стране извештавају да је више генерала из Клинтонове администрације организовало и водило операцију »Олуја«. (11) Да подсетим: у поменутој војној акцији за само 48 сати је 250.000 последњих Срба из Крајине бомбардовано и протерано из њихових кућа (»етничко чишћење«) при чему је око 1.900 страдало. Опет исти тај Клинтон што је 1999. године наредио 11 недеља бомбардовања Југославије: дакле ратни злочинац. За председника комитета ICMP постављен је ни мање ни више него ратни ветеран из Вијетнама James Kimsey, који је учествовао у инвазији на доминиканску републику са 10.000 страдалих цивила. Бивши министар иностраних послова Бушове администрације Collin Powell лично је Kimsey-а поставио на позицију председавајућег. Па зар то није крајње »достојна веровања« клика која стоји иза ICMP? Али нису само ове сподобе заслужне за крајње дуб,иозну ауру комитета. Сама радња комитета се показала својим апсолутно мафијашким поступцима. Адвокати одбране пред суд одведеног Радована Караџића су затражили доставу целокупног доказног мат,еријала о ДНК- идентификацији жртава. Тај захтев је био одбијен уз објашњење да фамилијарни сродници жртава то изричито не желе. Ово заиста треба разумети: Једна организација тврди да је 6.000 такозваних жртава Сребреница – масакра идентификовала путем ДНК али се ти докази не прилажу суду јер фамилије идентификованих то изричито забрањују. Опет све то зарад »заштите личног права« или шта?! Само ради упоређивања претпоставимо: Ако би сутра неко у Америци дао изјаву како поседује доказе о томе да је Barack Obama председник једне нације која води ратове, наредио злостављање и уб,ијање 500 девојчица, али на жалост доказе не може да достави јер се фамилије злостављених не слажу са објављивањем, да ли би то уопште и било споменуто, да не говорим о пролазности доказа на суду? Тај неко би највероватније био ухапшен и послат на психијатријско лечење. Али реалност данашње светске политике је да се управо таквим аршинима одређују правила игре по моту: Anything goes.

Ето, то вам стоји иза те приче о идентификацији од више од 6.000 сребреничких жртава. Морам још да додам да је James Kimsey у међувремену смењен. На његово место је Hillary Clinton 2011. године поставила човека сличног калибра који се зове Thomas J. Miller. Од 1976. године је Miller радио за организацију United States Foreign Servicе. Између 1999. и 2001. је био амерички амбасадор у Сарајеву, док га је George W. Bush 2001. изабрао за америчког амбасадора у Грчкој, где је радио до 2004. године. 2010. је Miller радио за организацију Independent Diplomat, која се јако ангажовала за то да се Косово отцепи од Србије. Такви ликови, од којих су сви умешани у манипулације, лажи, ратове, злочине и неправде, раде за ICMP. Ко може да верује таквим људима, који поред тога неће да објаве наводне доказе о ДНК-идентифкацијама?

2000. године је Patrick McCarthy објавио књигу „ After the Fall: Srebrenica Survivors in St. Louis“, у којој између осталог пише, да у америчком граду St. Louis живе 20.000 Бошњака – избеглица, међу њима и одређени број из Сребренице. Те избеглице су основале организацију под именом „ Association of Survivors of The Srebrenica Genocide St Louis, Missouri“. Зашто НИКО НИКАДА није проверавао колико имена избеглица из St. Louis-а има такође на списку несталих? И одговор на ово питање је јасан.

Журналисти који су посетили хангар у Кравици, у којем је по изјавама Johna Shatucka, америчког овлашћеног представника за људска права, екзекутирано 2.000 муслиманских мушкараца, нису тамо могли да нађу никакве доказе за ту тврдњу. Холандски сниматељ Rolf Hartzuiker је отишао у фебруару 1996. године, недељу дана после Shatucka, за Кравицу и пише: „То је једна комплетна превара. Та цела прича о хангару је једна апсолутна глупост. На хангар је пуцано са улице са митраљезом. Зид око улаза је пун рупа од метака, као и зид око улаза са унутрашње стране. Остали део просторије је мање или више неоштећен. У самој просторији никада нису детонирале гранате или ракете, како су то Shatuck и други тврдили“.

Само неколико часова прије инцидента на које се односи суђење, 12. јула 1995 цестом Братунац-Коњевић поље прошла је мјешовита војно-цивилна колона 28. Дивизије Армије БиХ која је вршила пробој из већ заузете енклаве према Тузли. Та цеста пролази кроз село Кравицу. Земљорадничка задруга налази се на само неколико метара јужно од ње. Док је колона пролазила на врло кратком растојању од села Кравице и земљорадничке задруге она је имала борбени судар са Војском Републике Српске .Није спорно да је колона легитимна војна мета и да сви њени припадници који су погинули у оквиру вођења војних операција представљају легитимне борбене губитке за које нико не сноси кривичну одговорност. Према изјавама најмање шест преживелих учесника у пробоју колоне, Адемовић Шевала, Хусић Рамиза, Кадрић Мидхата, Мемишевић Нурифа, Мустафић Хусејна и Орић Фадила, Кравица је била један од локалитета гдје се водила борба између колоне и ВРС и гдје је колона претрпјела значајне губитке. Адемовић у својој изјави говори о „много мртвих и рањених,“ Кадрић о „много погинулих,“ Мемишевић помиње „много“ уб,ијених и рањених у артиљеријском нападу који је извела ВРС, а Орић сведочи о „неколико стотина погинулих.“ Сви свједоци дали су своје изјаве муслиманским властима након што су безбједно стигли у Тузлу. Они су сви сагласни да су се борбена дејства између ВРС и колоне, са великим губицима ове последње, одиграла просторно и временски врло близу инциденту са заробљеницима у Земљорадничкој задрузи у Кравици.

Чланице организација „Мајке Сребренице“, осим великих кућа које су саградиле узимајући новац на лажима о уб,ијеним Сребреничанима, имају и приватне авионе који их возе широм свијета да лажно свједоче и шире причу о наводном геноциду у Сребреници, тврди Хаша Омеровић из Тузле. Омеровићева је изјавила да та група жена лажно педставља породице погинулих у Сребреници, нагласивши да су то профитерска удружења које је основао ратни предсједник тадашње БиХ Алија Изетбеговић и поглавар Исламске заједнице Мустафа Церић. „Та група жена никада се не мијења. Плаћене су да изађу на годишњицу у Поточарима, да лажно свједоче у Хагу и да се појаве пред медијима чим им кажу њихови наредбодавци из Сарајева“, рекла је Омеровићева.Омеровићева је истакла да је Изетбеговић злоупотрије,био Сребреничане да би утврдио своју власт и побједу деведесетих година на изборима, а да су Поточари направљени у сарадњи са бившим предсједником САД Билом Клинтоном „да се имају гдје окупљати и наставити манипулисати са Бошњацима зарад својих политичких циљева и странке СДА“. Према ријечима Омеровићеве, ти људи су били цивили које су оставили ратни командант сребреничких муслимана Насер Орић и Алија Изетбеговић да би изазвали ваздушне нападе НАТО-а на српске положаје. „У Поточарима се сваког 11. јула прави кич, а од профита који се узима на жртвама богате се појединци у организацији `Мајке Сребренице`. С друге стране моје дијете нема ни стипендију, а отац је погинуо у рату у БиХ и сахрањен је у Тузли, а не у Поточарима како су тражили од мене из удружења“, наглашава Омеровићева. Према њеним ријечима, срамота је и да само у Поточарима на нишанима пише „погинуо на Алаховом путу“, што је слоган муџахедина. Она додаје да „Мајке Сребренице“ и бошњачки политичари цијелом свијету „продају причу о геноциду у Сребреници“, што „дебело наплаћују“, док породице страдалих и даље живе у биједи без икаквих права и било какве помоћи. Омеровићева жали мајке које су изгубиле својих најмилије у Сребреници, јер су, како каже, остављене на милост и немилост да живе по подрумима. Новца за путовање у Шведску, Холандију, Шпанију за „Мајке Сребренице“ има, а за сиротињу нема, закључила је Омеровићева.Омеровићева тврди да су бошњачке власти створиле меморијални центар у Поточарима само да би правили циркус, да би долазили политичари који би, наводно, свету показали да се на том подручју догодио злочин. Због тог циркуса, она није хтела да свог мужа сахрани у Поточарима.Ова жена без икаквог устезања прича и о свему другом о чему се у ФБиХ ћути када се о Сребреници говори, наводећи да у Меморијалном центру у Поточарима нису сахрањени само Бошњаци страдали у јулу 1995. године, већ и многи други, раније умрли или погинули у борбама или у међусобним окршајима. „Има још породица које јавно неће да говоре, а тихо су, о свом трошку, сахраниле своје најмилије на другим местима, ван Поточара. Такође, има људи који су сахрањени у Поточарима, а нису страдали 1995. године, који су били неки борци и неки команданти. Они су, дакле, сахрањени у Поточарима и направљени су им исти нишани к’о и оним људима који су страдали у јулу ‘95. Има ту и страдалих у међусобним и свакаквим другим сукобима. Ту је био најпрљавији рат, и тај рат су водили мафијаши, а нису га нормални људи водили“, препричава Хаша Омеровић. Знајући све оно што зна и о чему прича, Омеровићева је дигла свој глас и против доношења декларације о Сребреници, коју су бошњачки политичари покушали да „прогурају“ у Парламентарној скупштини БиХ. „Када су прошле године тражили да се усвоји декларација о Сребреници у парламенту у Сарајеву, ја сам написала писмо парламенту у коме сам рекла да би боље било да, уместо те декларације, омогуће деци из Сребренице да се образују. Мени је стварно доста тих њихових декларација, док људи из Сребренице умиру у беди и сиромаштву. Породице жртава немају ништа од тих резолуција и декларација, ни европске, ни српске, нити би имале шта од босанске. На основу досадашњих резолуција, наше породице су само искориштавали и њима манипулисали разни политичари, верске вође, као што су Мустафа Церић, Харис Силајџић и многи други бошњачки политичари из свих странака. Уз њих профитирају жене које су узурпирале право да представљају породице жртава и које, у ствари, воде своја приватна удружења, као што су Мунира Субашић, Хајра Ћатић, Хатиџа Мехмедовић и разне борачке организације”, закључује наша саговорница.

Чланице организација „Мајке Сребренице“, осим великих кућа које су саградиле узимајући новац на лажима о уб,ијеним Сребреничанима, имају и приватне авионе који их возе широм свијета да лажно свједоче и шире причу о наводном геноциду у Сребреници, тврди Хаша Омеровић из Тузле. Омеровићева је изјавила да та група жена лажно педставља породице погинулих у Сребреници, нагласивши да су то профитерска удружења које је основао ратни предсједник тадашње БиХ Алија Изетбеговић и поглавар Исламске заједнице Мустафа Церић. „Та група жена никада се не мијења. Плаћене су да изађу на годишњицу у Поточарима, да лажно свједоче у Хагу и да се појаве пред медијима чим им кажу њихови наредбодавци из Сарајева“, рекла је Омеровићева.Омеровићева је истакла да је Изетбеговић злоупотрије,био Сребреничане да би утврдио своју власт и побједу деведесетих година на изборима, а да су Поточари направљени у сарадњи са бившим предсједником САД Билом Клинтоном „да се имају гдје окупљати и наставити манипулисати са Бошњацима зарад својих политичких циљева и странке СДА“. Према ријечима Омеровићеве, ти људи су били цивили које су оставили ратни командант сребреничких муслимана Насер Орић и Алија Изетбеговић да би изазвали ваздушне нападе НАТО-а на српске положаје. „У Поточарима се сваког 11. јула прави кич, а од профита који се узима на жртвама богате се појединци у организацији `Мајке Сребренице`. С друге стране моје дијете нема ни стипендију, а отац је погинуо у рату у БиХ и сахрањен је у Тузли, а не у Поточарима како су тражили од мене из удружења“, наглашава Омеровићева. Према њеним ријечима, срамота је и да само у Поточарима на нишанима пише „погинуо на Алаховом путу“, што је слоган муџахедина. Она додаје да „Мајке Сребренице“ и бошњачки политичари цијелом свијету „продају причу о геноциду у Сребреници“, што „дебело наплаћују“, док породице страдалих и даље живе у биједи без икаквих права и било какве помоћи. Омеровићева жали мајке које су изгубиле својих најмилије у Сребреници, јер су, како каже, остављене на милост и немилост да живе по подрумима. Новца за путовање у Шведску, Холандију, Шпанију за „Мајке Сребренице“ има, а за сиротињу нема, закључила је Омеровићева.Омеровићева тврди да су бошњачке власти створиле меморијални центар у Поточарима само да би правили циркус, да би долазили политичари који би, наводно, свету показали да се на том подручју догодио злочин. Због тог циркуса, она није хтела да свог мужа сахрани у Поточарима.Ова жена без икаквог устезања прича и о свему другом о чему се у ФБиХ ћути када се о Сребреници говори, наводећи да у Меморијалном центру у Поточарима нису сахрањени само Бошњаци страдали у јулу 1995. године, већ и многи други, раније умрли или погинули у борбама или у међусобним окршајима. „Има још породица које јавно неће да говоре, а тихо су, о свом трошку, сахраниле своје најмилије на другим местима, ван Поточара. Такође, има људи који су сахрањени у Поточарима, а нису страдали 1995. године, који су били неки борци и неки команданти. Они су, дакле, сахрањени у Поточарима и направљени су им исти нишани к’о и оним људима који су страдали у јулу ‘95. Има ту и страдалих у међусобним и свакаквим другим сукобима. Ту је био најпрљавији рат, и тај рат су водили мафијаши, а нису га нормални људи водили“, препричава Хаша Омеровић. Знајући све оно што зна и о чему прича, Омеровићева је дигла свој глас и против доношења декларације о Сребреници, коју су бошњачки политичари покушали да „прогурају“ у Парламентарној скупштини БиХ. „Када су прошле године тражили да се усвоји декларација о Сребреници у парламенту у Сарајеву, ја сам написала писмо парламенту у коме сам рекла да би боље било да, уместо те декларације, омогуће деци из Сребренице да се образују. Мени је стварно доста тих њихових декларација, док људи из Сребренице умиру у беди и сиромаштву. Породице жртава немају ништа од тих резолуција и декларација, ни европске, ни српске, нити би имале шта од босанске. На основу досадашњих резолуција, наше породице су само искориштавали и њима манипулисали разни политичари, верске вође, као што су Мустафа Церић, Харис Силајџић и многи други бошњачки политичари из свих странака. Уз њих профитирају жене које су узурпирале право да представљају породице жртава и које, у ствари, воде своја приватна удружења, као што су Мунира Субашић, Хајра Ћатић, Хатиџа Мехмедовић и разне борачке организације”, закључује наша саговорница.

Журналисти који су посетили хангар у Кравици, у којем је по изјавама Johna Shatucka, америчког овлашћеног представника за људска права, екзекутирано 2.000 муслиманских мушкараца, нису тамо могли да нађу никакве доказе за ту тврдњу. Холандски сниматељ Rolf Hartzuiker је отишао у фебруару 1996. године, недељу дана после Shatucka, за Кравицу и пише: „То је једна комплетна превара. Та цела прича о хангару је једна апсолутна глупост. На хангар је пуцано са улице са митраљезом. Зид око улаза је пун рупа од метака, као и зид око улаза са унутрашње стране. Остали део просторије је мање или више неоштећен. У самој просторији никада нису детонирале гранате или ракете, како су то Shatuck и други тврдили“.